Popularne priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Manjinska prava su ugrožena već decenijama. To se vidi u zapošljavanju, u izboru vodećih ljudi u mesnim zajednicama, lokanim samoupravama, pokrajinskim i republičkim institucijama. A to ima direktne posledice na kvaliet života, jer često iako si možda dobar stručnjak u nekoj oblasti, neće te zaposliti ili imenovati na funkciju, jer nisi "njihov". Nacionalistički porivi su sve vidljiviji, a čovek je sve nevidljiviji. Nacionalizam je prisutan od kraja 80.tih godina, odnosno devedsetih. I buja. Baš tih devedesetih, kada su u Vojvodinu počeli da dolaze izbeglice, mom tati, do tada poštovanom, vrednom, kulturnom, nagradjivanom čoveku, su fekalijama kuću "ofarbali". Da li onda mogu da se osećam bezbedno u svom selu, jer i posle svih tih godina, nacionalizam je prisutan. Sve prisutniji. Baš kao i s kraja 80. godina kada sam postao šef mašinske radionice u jednoj poljoprivrednoj zadruzi. "Zar baš Madjar da nam bude šef?!", čuo sam da govore moje kolege... A ja pitam: "Zar baš uvek da moram dva puta da razmislim da li mogu glasno da pričam na svom maternjem jeziku...?"


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Po mom mišljenju cela ova buka oko manjina je preterana. Ja sam manjinac, ali mi to trenutno baš i nije previše bitno. Sigurno se tako oseća i većina drugih ljudi. Mislim da su mnogo bitnije neke druge stvari - ko je kakav čovek, šta može da radi, da li može da mu se veruje i slično. Ove priče o manjinama su iz nekog prošlog vremena.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

U poslednjih nekoliko godina sve više je na delu svojevrsno "čiriličarenje". Reč je, naime, o nametanju ćiriličnog pisma po svaku cenu i u svim mogućim okolnostima. Tako se, primera radi, od akademskih delatnika i delatnica sve otvorenije zahteva da svoje naučne radove pišu upravo na ćirilici. Ono što veliki afirmatori ćiriličnog pisma očigledno ne mogu da percipiraju jeste da takvim restriktivnim zahtevima direktno doprinose tome da ti isti radovi ne budu predmet pažnje, a samim tim i povod za produktivnu naučnu interakciju između domaće i regionalne naučne zajednice. S tim u vezi, kada sam jednom prilikom promovisala studentski skup na temu Jezik i (pseudo)osobenost upućena mi je sledeća zamerka: Ako je tema jezik nedopustivo je da poziv za skup bude na latinici! Uvaženi kolega-kritičar očigledno da još uvek ne zna za razliku između jezika i pisma.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Na putu za Niš početkom ove godine zadesih se u punom autobusu ljudi koji su, kako bi sebi prekratili vreme, započinjali razgovore na najrazličitije teme. Jedan od njih bio je i izvesni gospodin (?) koji je, između ostalog, baveći se aktuelnim izborima, prepričavao jedan od svojih razgovora sa lokalnim niškim funkcionerom. Između ostalog, rekao je i sledeće: "I pitam ja njega, pitam ga lepo na srpsko-hrvatskom jeziku, daj mi molim te objasni kako vam je pošlo za rukom da sve državne firme upropastite?" U prvi mah mi upravo ovo "na srpsko-hrvatskom jeziku" izmami osmeh jer pomislih kako, gle čuda, ima onih koji za svoj maternji jezik i dalje uzimaju srpsko-hrvatski. Ali, ubrzo potom, taj isti gospodin spazi neki bilbord i vidno iznerviran počne da vređa Crnogorce: "On će meni, smrad jedan crnogorski, ovde da kreira politiku! Neka se vrati u svoju Crnu Goru pa nek tamo pametuje!" Na svu sreću, njegov uvredljiv monolog prekinula je jedna bakica sa sledećim rečima: "Gospodine, u pitanju je reklama za Nektar sokove, a muškarac sa bilborda je glumac, a ne političar!" Odmahujući glavom odgovori: "U tom slučaju, još uvek nemamo razloga za brigu. Za sada je sve ok." U tom trenutku poraženo zaključih da u našem društvu i među našim građanstvom mnogo toga još uvek nije "ok".


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Pripadnik sam manjine, živim u Novom Sadu. Jednom prilikom u razgovoru sa starijim gospodinom rodom iz Trebinja primetim da ga nešto u mom govoru nervira. Nisam morao da ga pitam, sam nije izdržao pa me je pitao zašto stalno govorim "kod nas, kod nas", a pravilno se srpski kaže "u nas". Zanimljiva situacija, ta razlika "kod nas se radi, kod nas se peva" i "u nas se govori...". Prisetio sam se da se obično govori o Katoličkoj crkvi "u Hrvata", i to od strane onih koji drže do hrvatskog jezika i crkve. Čak se jednom prijatelj našalio i rekao da je to tako zbog slova "U". Kao predstavnik manjine sam zbunjen - ako je hercegovački srpski, a izgovara se kao hrvatski - onda su srpski, hercegovački i hrvatski isti? Šta na to kažu Srbi s ove strane? Proverio sam kod "jezičara" pa mi rekoše da može i "kod nas" i "u nas". Može, ali ne može u Hecegovca...


Strana 12 od 12

Slučajan izbor priče

Dok je rat tutnjao tamo negde mi smo bili mladi. Ona je bila iz Sarajeva, i stigla bez roditelja u Novi Sad kod prijatelja svojih roditelja, da završi srednju školu.  I ja sam dolazio do Novog Sada iz malog mesta pored, kod prijatelja, i sreo sam je takoreći slučajno. Tada se govorilo da smo se "smuvali". To su bili divni dani, mladost i ljubav. Posle par meseci bližio se kraj srednje, i trebalo je kretati na fakultet. Ona je krenula na studije u jednu pravoslavnu zemlju, a ja u jednu katoličku. Dopisivali smo se i sve je izgledalo kao da smo i dalje zajedno. A onda smo se jednog raspusta sreli i ona mi je rekla da želi da njena deca budu pravoslavna i da zato moram da se krstim u pravoslavnoj crkvi. Voleo sam je i pristao da odemo do pravoslavnog sveštenika. Već sam bio kršten u katoličkoj crkvi, ali popa mi je objašnjavao da se to ne priznaje, i da mora sve ispočetka. Nije mi bilo stalo do krštenice, bilo mi je stalo do nje. Ipak, osećao sam se kao da me oni ne priznaju. Rekao sam joj da postoji građanski brak. Ona mi je rekla da je to greh pred Bogom. Nije mi bilo stalo do krštenice, kako pravoslavne tako ni katoličke, a shvatio sam da mi nije stalo ni do osobe koja će me prihvatiti tek kad na mene nalepi nevažnu etiketu. Ona je i dalje tamo daleko, a ja sam ovde. Ona nije u grehu, a nismo u ljubavi...


Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija