Popularne priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Nikada neću zaboraviiti 7. razred osnovne škole... ja slušam Punk jedina u odeljenju, potpisujem se kao Bathory, imam crvene pramenove, i mindjuše neke freak, i svi znaju da se ja drogiram i da sam narkomanka... samo eto nikako ja da to skontam da se drogiram ili šta već. Šta ti je predrasuda... a ima mnogo takvih slučajeva.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Moja priča je počela dovoljno davno da me niko nije pitao šta sam, od kojih sam i čija sam osim da sam mamina i tatina. Onda je došlo neko vreme kad je bilo bitno jesi li Hrvat. Nisam bila. Ali očigledno neki ljudi jesu, jer sam gledala kako odlaze i moju baku kako plače jer joj odlazi drugarica i komšinica. Onda je opet došlo to neko vreme kada nisam razmišljala čija sam. Slavili smo uvek oba Božića, oba Uskrsa i ja sam bila srećna. Kod bake su govorili jezik koji nisam razumela. Baka kaže da sam je još kao mala uvredila, jer sam joj rekla da ružno govori, pa su prestali da me uče. Oprostila mi je što sam joj to rekla, ali nikad nije zaboravila. I podsećali su me tu i tamo na to, ali mene nije bilo briga. A onda sam malo odrasla.

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Rodjena sam pre 21. godinu u mešovitom braku. Otac mi je iz Banata, a majka rumunka iz Rumunije. Od rodjenja živim u rodnom mestu, koje je jedno od retkih mesta u kojoj većinu stanovnika čine pripadnici rumunske nacionalne manjine. Udata sam, muž je srbin, rumunskog i slovenackog porekla. U ostalom takvi su nam brakovi u našoj lepoj Vojvodini, multinacionalni, tolerantni i prelepi!


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Nekada je nas, Mađara, bilo puno više u Novom Sadu. U mom razredu je bilo više od dvadeset đaka, a pored moje škole, mađarskih razreda je bilo u još pet škola. Sada se, u Novom Sadu, nastava na mađarskom izvodi u samo 3 škole, a sve je manje učenika. Tužno je to, nestali su neki svetovi.


Slučajan izbor priče

U osnovnu školu išao sam u manjem mestu koje je imalo stanovnike iz svih krajeva Jugoslavije. Bio sam uvek odličan učenik, i voleo sam sve predmete. Voleo sam da čitam i zato mi je i nastava iz srpskog jezika i književnosti uvek bila draga, bez obzira što sam pripadnik manjine. Pisao sam odlično ocenjivane sastave i recitovao pesme iz čitanke bez obzira na to da li pripadaju srpskoj ili svetskoj književnosti. Pratio sam u to vreme, tokom 80', odličan obrazovni program Televizije Beograd, i tako usvajao srpski književni jezik od onih koji su u tome bili najbolji. To što sam uvek imao odličnu ocenu davalo mi je sigurnost da znam srpski jezik, bar isto tako dobro kao i svoj maternji. A onda, kad sam već bio u svojim kasnim dvadesetim, došao sam u Novi Sad i jedna me je osoba predstavila poznatoj novinarki, dodajući da sam pripadnik manjine. Novinarka se okrenula prema meni i razvučenim novosadskim naglaskom mi rekla da ću morati da usavršim srpski jezik ako želim da se zaposlim. Osetio sam kako su se škola i televizija pretvorili u prašinu pod njenim nogama, kao i ja...


Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija