Popularne priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Biti pripadnik nacionalne manine za mene je prednost. Mozemo da negujemo svoju tradiciju i kulturu. Imamo prava na svoj maternji jezik kao i da se skolujemo na nasem maternjem jeziku. Najveci i mozda jedini nedostatak je sto nemamo drzavljanstvo nase maticne zemlje.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

MOJA PRIČA: JA PRIPADAM SVIM GRUPAMA LJUDI, JA SAM ČOVEK SA VELIKO 'Č'. TKAO SE IZJAŠNJAVAM OD SVOJE 16. GODINE, A PRIČA ZAPOČINJE NEGDE OD MOJE 8-9-TE GODINE ŽIVOTA, KADA SAM SASVIM SLUČAJNO POVREDILA SVOG OCA, KOJI ČAK NIJE NI BIO PRISUTAN. TADA SAM POČELA DA RAZMIŠLJAM O TOME KAKO DA SE DEKLARIŠEM DA BIH ŠTO VIŠE LJUDI POŠTOVALA. SETILA SAM SE DA JE MOJA RODBINA VEOMA RAZNOLIKA PO NACIONALNOSTIMA, A DA SU SE SVI VENČALI I RAĐALI DECU IZ LJUBAVI. PA AKO IM U TOME NIJE RAZLIKA PREDSTAVLJALA PREPREKU, ONDA ZAŠTO BI MENI BILO ŠT APREDSTAVLAJLO PREPREKU DA SE SA SVIM LJUDIMA SVET AOSEĆAM BLISKOM? I TAKO, JA SAM NEOPREDELJENA, ZAPRAVO OPREDELJUJEM SE DA SAM ČOVEK SA VELIKO 'Č'. NAŽALOST, U PONUĐENIM REŠENJIMA NEMA TOGA NA SPISKU. SVEJEDNO, NEOPREDELJENA SAM I TO JE DRUGIM REČIMA ISTO TO. ZA MENE POSTOJI IKS MILIJARDI JEDNAKIH LJUDI, ODNOSNO, IKS MILIJARDI JEDINKI KOJI IMAJU SVOJE IME I PREZIME. SVE RAZLIKE POTIČU OD SPOLJAŠNJIH USLOVA ŽIVOTA. SVI LJUDI IMAJU OSEĆANJA I SAOSEĆANJA, KAO I SAMOOSEĆANJA. AKO TO POŠTUJEMO KAO SVOJA OSEĆANJA, SAOSEĆANJA I SAMOOSEĆANJA, ONDA SMO OSTVARILI NAJVIŠE ŠTO SMO MOGLI ZA SVE NAS.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

U osnovnu školu išao sam u manjem mestu koje je imalo stanovnike iz svih krajeva Jugoslavije. Bio sam uvek odličan učenik, i voleo sam sve predmete. Voleo sam da čitam i zato mi je i nastava iz srpskog jezika i književnosti uvek bila draga, bez obzira što sam pripadnik manjine. Pisao sam odlično ocenjivane sastave i recitovao pesme iz čitanke bez obzira na to da li pripadaju srpskoj ili svetskoj književnosti. Pratio sam u to vreme, tokom 80', odličan obrazovni program Televizije Beograd, i tako usvajao srpski književni jezik od onih koji su u tome bili najbolji. To što sam uvek imao odličnu ocenu davalo mi je sigurnost da znam srpski jezik, bar isto tako dobro kao i svoj maternji. A onda, kad sam već bio u svojim kasnim dvadesetim, došao sam u Novi Sad i jedna me je osoba predstavila poznatoj novinarki, dodajući da sam pripadnik manjine. Novinarka se okrenula prema meni i razvučenim novosadskim naglaskom mi rekla da ću morati da usavršim srpski jezik ako želim da se zaposlim. Osetio sam kako su se škola i televizija pretvorili u prašinu pod njenim nogama, kao i ja...


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Svi smo jednaki bezobzira na boju kože, veroispovest... Barem ja tako gledam na sve ljude. Oduvek sam se družila sa svima i nisam pravila nikakve razlike. Ja sam Slovakinja, ali sam pre svega "živo biće" kao i svi ostali. U našem selu svi se lepo sporazumemo a to je najbitnije. Svako od nas treba da čuva i neguje svoju tradiciju, pritom da nezaboravi ono najvažnije: " svi smo jednaki!" Glasam za jezik ljubavi!!!


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Dok je rat tutnjao tamo negde mi smo bili mladi. Ona je bila iz Sarajeva, i stigla bez roditelja u Novi Sad kod prijatelja svojih roditelja, da završi srednju školu.  I ja sam dolazio do Novog Sada iz malog mesta pored, kod prijatelja, i sreo sam je takoreći slučajno. Tada se govorilo da smo se "smuvali". To su bili divni dani, mladost i ljubav. Posle par meseci bližio se kraj srednje, i trebalo je kretati na fakultet. Ona je krenula na studije u jednu pravoslavnu zemlju, a ja u jednu katoličku. Dopisivali smo se i sve je izgledalo kao da smo i dalje zajedno. A onda smo se jednog raspusta sreli i ona mi je rekla da želi da njena deca budu pravoslavna i da zato moram da se krstim u pravoslavnoj crkvi. Voleo sam je i pristao da odemo do pravoslavnog sveštenika. Već sam bio kršten u katoličkoj crkvi, ali popa mi je objašnjavao da se to ne priznaje, i da mora sve ispočetka. Nije mi bilo stalo do krštenice, bilo mi je stalo do nje. Ipak, osećao sam se kao da me oni ne priznaju. Rekao sam joj da postoji građanski brak. Ona mi je rekla da je to greh pred Bogom. Nije mi bilo stalo do krštenice, kako pravoslavne tako ni katoličke, a shvatio sam da mi nije stalo ni do osobe koja će me prihvatiti tek kad na mene nalepi nevažnu etiketu. Ona je i dalje tamo daleko, a ja sam ovde. Ona nije u grehu, a nismo u ljubavi...


Slučajan izbor priče

Kažu mi da sam drugosrbijanac? Osećam se kao u Harry Potter-u kada diskriminišu čarobnjake čiji roditelji nisu čarobnjaci već "normalci"... bam eto etiketa...


Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija