Popularne priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Kad sam bio mali, živeo sam u malom mestu i kad god bih hteo da se igram sa decom iz druge ulice oni su me odbijali jer nisam iz "njihovog kraja". Posle sam se odselio u veći grad, ali su me tamo stalno podsećali na to odakle sam. Posle toga sam prešao u još veći grad i tamo su me često pitali kada ću da se vratim u prethodni grad. Šta ti je "geografija"... Ima li kraja?


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Ispričati priču o sopstvenom iskustvu "manjine" kad živite u gradu i državi u kojoj ste, etnički, pripadnik većinskog naroda, nije baš jednostavno. Stoga je najbolje da krenem na starinski način, pričajući priču koja "otkucava" vreme, baš onako kako se, u Trogirskom porodilištu čula zvonjava zvona sa Katedrale majstora Radovana u vreme kada me je mama donela na svet...

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Rusin sam i oženio sam se Rusinkom. Živimo u Novom Sadu i hteli smo da venčanje bude izvedeno na rusinskom jeziku. Rusinski je jedan od službenih jezika u Novom Sadu, pored srpskog, mađarskog i slovačkog. Kad smo kod matičara zatražili da venčanje bude na rusinskom rečeno nam je prvo da to ne može, a kad smo pitali kako ne može kad je rusinski jezik u službenoj upotrebi rečeno nam je da ipak može, ali tako što će se morati angažovati prevodilac. Upozoreni smo da u tom slučaju nećemo biti u mogućnosti da biramo datum venčanja i da neće postojati mogućnost izlaska matičara na "teren". Nama je to bilo smešno i ponižavajuće. Mi znamo srpski, a Grad Novi Sad ne zna rusinski...


Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Jednom prilikom sam sedeo u Dunavskom Parku, sam na klupi, cisto da uhvatim predaha posle posla, pred Liniju koja me vozi kuci, pored mene je prosla grupa ljudi srednjih godina koja je na osnovu predrasude ostavila 20 dinara ispred mene. A da... ja sam kako neki kazu cigan...


Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Slovakinja sam, rođena u Srbiji. Moji preci su Slovaci. Govorim oba jezika. Moj odnos sa matičnom zemljom je nešto bliži, zbog jezika i rodbine. Ali, moja domovina je Srbija, oduvek bila i biće. Druge domovine nemam. I tu je problem. Aktivna sam na društvenim mrežama, naročito na FB. Smatrala sam da imam pravo da kritikujem negativne pojave i trendove u mojoj državi, kao i svaki drugi njen građanin. Na neke pojave stavila sam kritičke komentare i doživela veoma neprijatna iskustva. Moje ime ukazuje na moju pripadnost slovačkoj nacionalnosti, te sam dobila razne odgovore, počevši od: "Šta se ti mešaš, kada se ne razumeš!" (jedan od najblažih), pa sve do: "Kurvo Slovačka, marš u Slovačku, nauči ćirilicu!" U šoku, ljuta, odgovorila sam na ćirilici (bez greške), da nema potrebe za takvim rečnikom, da sam ja državljanin ove zemlje, da su moji koreni ovde duže od 270 godina, da su moji preci ginuli za ovu zemlju i da ne moram da dokazujem lojalnost svojoj domovini. Niko nije stao u moju odbranu na FB. Osećam se kao građanin drugog reda, kao neko ko treba da ćuti i nema pravo da izrazi svoje mišljenje. Razočarana, stavila sam sebe u neku vrstu autocenzure. Sada ćutim.


Strana 1 od 12

Slučajan izbor priče

Dok je rat tutnjao tamo negde mi smo bili mladi. Ona je bila iz Sarajeva, i stigla bez roditelja u Novi Sad kod prijatelja svojih roditelja, da završi srednju školu.  I ja sam dolazio do Novog Sada iz malog mesta pored, kod prijatelja, i sreo sam je takoreći slučajno. Tada se govorilo da smo se "smuvali". To su bili divni dani, mladost i ljubav. Posle par meseci bližio se kraj srednje, i trebalo je kretati na fakultet. Ona je krenula na studije u jednu pravoslavnu zemlju, a ja u jednu katoličku. Dopisivali smo se i sve je izgledalo kao da smo i dalje zajedno. A onda smo se jednog raspusta sreli i ona mi je rekla da želi da njena deca budu pravoslavna i da zato moram da se krstim u pravoslavnoj crkvi. Voleo sam je i pristao da odemo do pravoslavnog sveštenika. Već sam bio kršten u katoličkoj crkvi, ali popa mi je objašnjavao da se to ne priznaje, i da mora sve ispočetka. Nije mi bilo stalo do krštenice, bilo mi je stalo do nje. Ipak, osećao sam se kao da me oni ne priznaju. Rekao sam joj da postoji građanski brak. Ona mi je rekla da je to greh pred Bogom. Nije mi bilo stalo do krštenice, kako pravoslavne tako ni katoličke, a shvatio sam da mi nije stalo ni do osobe koja će me prihvatiti tek kad na mene nalepi nevažnu etiketu. Ona je i dalje tamo daleko, a ja sam ovde. Ona nije u grehu, a nismo u ljubavi...


Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija