Najbolje ocenjene priče

 

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna

Moja domovina je Srbija, Moja matična zemlja je Slovačka. Dve moje države a osećaj da stvarno ne pripadam ni jednoj. Živela sam u obe. U Srbiji sam manjina. Ponosna sam na to i volim svoju domovinu upravo zbog tog bogatstva različitosti. Ipak, menjaju se vremena, menjaju se ljudi. Osećaj da ne pripadam ovde je postao sve prisutniji. Možda zbog toga što sam imala prilike da na svojoj koži osetim uvrede na nacionalnoj osnovi? Verovatno. U matičnoj državi sam se s druge strane osećala kao gost. Iako smo Slovaci, tada sam imala osećaj da nismo njihovi Slovaci, već neko ko dolazi od nekud s nekim pravima i lepo priča na slovačkom jeziku. Pretpostavljam da je na to uticala i činjenica da malo znaju o nama. A mi smo se kroz nekoliko vekova baš potrudili da sačuvamo sve tradicije vezane za matičnu zemlju. Takve impresije sam imala u mladosti. Život je nekako priredio da u obe države živim i u zrelijem dobu. Sada zrelije i posmatram celu situaciju. Imam drugačiji pogled na moje dve države, jer dom je tamo gde je porodica, gde su prijatelji. Upravo to su razlozi zašto ću uvek pripadati i jednoj i drugoj.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Ispričati priču o sopstvenom iskustvu "manjine" kad živite u gradu i državi u kojoj ste, etnički, pripadnik većinskog naroda, nije baš jednostavno. Stoga je najbolje da krenem na starinski način, pričajući priču koja "otkucava" vreme, baš onako kako se, u Trogirskom porodilištu čula zvonjava zvona sa Katedrale majstora Radovana u vreme kada me je mama donela na svet...

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Cekala sam sestru da dodje iz Bratislave na autobuskoj, ima 12 godina tamo zivi od rodjenja i ne zna Srpski, kada je stigla otisli smo na taksi, pricala sam sa njom o uobicajenim stvarima na maternjem slovačkom a taksista se posle nekog vremena brecnuo na nas rekavši "pun mi je k***c vas dođoša ovde ste a ni jezik se niste potrudile da naučite, kako vas nije sramota?" Zaustavile smo vožnju, platile i izašle. Sva sreća sestra nije znala šta je govorio. Ali bilo me je sramota pogleda...


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Imam od rođenja poremećaj rasta ruke, leva ruka narodski rečeno mi nije razvijena do kraja... na basketu niko neće da igra protiv mene punom parom... smešno im je. To mi smeta.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Kažu mi da sam drugosrbijanac? Osećam se kao u Harry Potter-u kada diskriminišu čarobnjake čiji roditelji nisu čarobnjaci već "normalci"... bam eto etiketa...


Slučajan izbor priče

Rođen sam u selu u kojem je većinsko stanovništvo rumunskog porekla. Školu sam pohađao na rumunskom. Drago mi je što postoje škole na rumunskom i na drugim maternjim jezicima, bilo bi šteta da ga ne znam i da drugi u školi ne uče svoj maternji jezik. Možda ne bi bilo loše da postoji i predmet - jezik sredine ili tako nešto, i to ne samo u školi već i neki besplatni kursevi za građane, da znamo više o ljudima s kojima delimo Vojvodinu.

Opširnije...

Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija