Najbolje ocenjene priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude.

U jednom vojvođanskom selu rođena sam davne 1954. godine, tu odrasla i otišla u svet. I uvek se vraćala. Bar svako leto. Provedem ovde dve – tri nedelje i posmatram. I pitam. I čitam.

Poslednjih godina vidim i čujem, i ne mogu da verujem, da ljudi naših generacija, moji nekadašnji drugari i ja, kao da nismo imali zajedničku prošlost. U toj bivšoj nam zemlji, koja je za mene još uvek i najbolja, svi su oni nekako bili ugroženi. Mađare su popreko gledali, Hrvati nisu smeli ne znaju ni sami šta, neke su kao još i tukli, nisam baš razumela zašto…

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Manjina / većina

Prema krvnim zrncima, ovde u Srbiji nikako ne pripadam poželjnoj grupi. Prema svojim mirovnjačkim uverenjima, ne bih bila poželjna nigde. Moj zavičaj je Gornje podunavlje, a moja domovina Dunav u svojoj dužini od 2840 km.

Teško mi je razumeti uskost, plitkost, ograničenost i glupost. Kao i obest i bezobrazluk. Znači, mnogo mi je teško!

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Verbalni nacionalizam deo je nasilničke i ksenofobne strane svakog društva i od njega gotovo da je nemoguće zaštiti se bilo gde u svetu. Desetine puta u Srbiji, Vojvodini i u drugim državama imao sam neprijatnosti od strane pojedinaca koji su čuli da govorim na njima nepoznatom stranom jeziku. U gradu u kom živim, Novom Sadu, to je nešto što ne uzimam isuviše ozbiljno, mada ekscese pažljivo beležim i analiziram...

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Po mom mišljenju cela ova buka oko manjina je preterana. Ja sam manjinac, ali mi to trenutno baš i nije previše bitno. Sigurno se tako oseća i većina drugih ljudi. Mislim da su mnogo bitnije neke druge stvari - ko je kakav čovek, šta može da radi, da li može da mu se veruje i slično. Ove priče o manjinama su iz nekog prošlog vremena.


Slučajan izbor priče

Ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude.

U jednom vojvođanskom selu rođena sam davne 1954. godine, tu odrasla i otišla u svet. I uvek se vraćala. Bar svako leto. Provedem ovde dve – tri nedelje i posmatram. I pitam. I čitam.

Poslednjih godina vidim i čujem, i ne mogu da verujem, da ljudi naših generacija, moji nekadašnji drugari i ja, kao da nismo imali zajedničku prošlost. U toj bivšoj nam zemlji, koja je za mene još uvek i najbolja, svi su oni nekako bili ugroženi. Mađare su popreko gledali, Hrvati nisu smeli ne znaju ni sami šta, neke su kao još i tukli, nisam baš razumela zašto…

Opširnije...

Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija