Najbolje ocenjene priče

 

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Živim u Bačkom Petrovcu skoro dvadeset godina i po nacionalnosti sam Slovak. Veoma sam ponosan na svoje poreklo. Poslednjih nekoliko godina mnogo Slovaka iz Srbije ili bolje rečeno iz Vojvodine se puno sele u inostranstvo, pre svega u Slovačku - neki odlaze još kao mladi ljudi u srednje škole i na fakultete a većinom onda ostaju i tamo da rade. Upravo sve ovo je razlog, zbog kojeg sam ostao ovde - želim da se borim za opstanak ove države, za to, da ljudi prestanu da se sele i da postanu svesni toga, da u ovoj državi ima nade i da za sve postoji rešenje. Trebalo bi da naučimo, da se posle svakog pada treba podići i boriti se i da nikad ne treba odustati. Treba misliti pozitivno, verovati, raditi na promenama, na samome sebi i  onda će u životu sve biti onako kako treba.


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Rođena sam u slovačkoj porodici u Švajcarskoj. Svi u porodičnom stablu i sa mamine i sa tatine strane su slovaci. Odrasla u slovačkoj sredini. Osnovnu i srednju školu sam završila na slovačkom jeziku. Povremeno sam odlazila u Švajcarsku gde sam stekla slobodu da komuniciram sa ljudima i ako ne znam njihov jezik. Moja želja da ih razumem mi je omogućila da bez stida izgovaram ono malo nemačkog a ljudi su i mene razumeli a ja sam sa lakoćom učila nemački jezik. Onda sam upisala fakultet u Novom Sadu. Nikada se nisam trudila da pričam određenim naglaskom. Izgovarala sam reči jer sam znala šta znače. Pitanje odakle sam i kakav mi je to naglasak je postalo svakodnevnica. Meni je bilo smešno to kako je nekome bitno kakvim naglaskom neko priča.

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

Dete sam vojvođanskog braka, nacionalno i denominacijski mešovitog. Ipak, većina ljudi oko mene, bez obzira na 'jezik i krst', ne shvata da je meni ova okolnost tek puka biografska činjenica. Zato me stalno svojataju i jedni i drugi, kao da ja ne znam ko sam.  Kao da mi se to još u najranijem detinjstvu nije već dovoljno obilo o glavu. Te 'ne krsti se na tu stranu', te 'neš' ti tu meni madžarati', te 'Magyarul!' Uvek si na 'njine' kad ne valjaš, a na 'naše' kad se 'falimo. Uz to sam i dvojezična, pa me i nepoznati odmah trpaju u tor jezika koji čuju da govorim. Nakon što je nestala 'moja' država, a ja ih za 33 godine života već promenila četiri (i to bez selidbe preko međunarodne granice), zacarilo je upravo ono što čega se najviše grozim - ljudski muk. U plemenskim zabranima ovdašnjim svako i dalje muče svoje. Samo je danas mnogo i sve mučnije...


Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna

U Srbiji su manjinska prava dobro regulisana zakonima. Problem je u njihovoj ne-primeni. Primećujem i da se pripadnici nacionalnih zajednica teže zapošljavaju, ali kako to dokazati? U zadnje vreme i pitanje sekularnosti države utiče na to, kako se manjine osećaju, a sve više se osećaju kao građani drugog reda, jer iako je Srbija na papiru sekularna država, stvaran život nam pokazuje da je crkva sve više prisutna u državnim stvarima. Pravoslavna crkva. Ne-sekularnost države gura pripadnike nacionalnih manjina u ponovno samozatvaranje. Duže vreme mi to smeta, jer ta situacija ljudima koji ne pripadaju pravoslavnoj crkvi nameće osećaj nepripadnosti društvu koje grade isto kao i pravoslavni vernici.I neki pripadnici nacionalnih manjina nisu bili u nekim stvarima istrajni, naprimer u očuvanju jezičkog identita, jer želja da se uklope, da ne smetaju, je u jednom trenutku bila jača od želje da se sačuva i na nove generacije prenese znanje maternjeg jezika. To tvrdim, jer deo moje porodice ima slovačko poreklo, a udala sam se (davno) u mađarsku porodicu, a u selu sa većinskim srpskim stanovništvom. Da ne smetamo. A naša deca, već odrasli ljudi, ne znaju da pričaju ni slovački, ni mađarski...


Slučajan izbor priče

Ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude.

U jednom vojvođanskom selu rođena sam davne 1954. godine, tu odrasla i otišla u svet. I uvek se vraćala. Bar svako leto. Provedem ovde dve – tri nedelje i posmatram. I pitam. I čitam.

Poslednjih godina vidim i čujem, i ne mogu da verujem, da ljudi naših generacija, moji nekadašnji drugari i ja, kao da nismo imali zajedničku prošlost. U toj bivšoj nam zemlji, koja je za mene još uvek i najbolja, svi su oni nekako bili ugroženi. Mađare su popreko gledali, Hrvati nisu smeli ne znaju ni sami šta, neke su kao još i tukli, nisam baš razumela zašto…

Opširnije...

Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija