Priče

 

Ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude...

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude.

U jednom vojvođanskom selu rođena sam davne 1954. godine, tu odrasla i otišla u svet. I uvek se vraćala. Bar svako leto. Provedem ovde dve – tri nedelje i posmatram. I pitam. I čitam.

Poslednjih godina vidim i čujem, i ne mogu da verujem, da ljudi naših generacija, moji nekadašnji drugari i ja, kao da nismo imali zajedničku prošlost. U toj bivšoj nam zemlji, koja je za mene još uvek i najbolja, svi su oni nekako bili ugroženi. Mađare su popreko gledali, Hrvati nisu smeli ne znaju ni sami šta, neke su kao još i tukli, nisam baš razumela zašto…

A sama sam svedočila tom vremenu. I tada sam znala i slušati i gledati. Da li je ta “demokratija” i ta “sloboda” pomutila pamet ljudima?! Pa ni sami sebi ne veruju? Ili prosto ima previše te nacionalističke i antijugoslovenske propagande?

Više ne prepoznajem ni svoje selo, ni svoje ljude!


Slučajan izbor priče

Manjina / većina

Prema krvnim zrncima, ovde u Srbiji nikako ne pripadam poželjnoj grupi. Prema svojim mirovnjačkim uverenjima, ne bih bila poželjna nigde. Moj zavičaj je Gornje podunavlje, a moja domovina Dunav u svojoj dužini od 2840 km.

Teško mi je razumeti uskost, plitkost, ograničenost i glupost. Kao i obest i bezobrazluk. Znači, mnogo mi je teško!

Opširnije...

Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija