Priče

 

Neispričane priče detinjstva

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Ispričati priču o sopstvenom iskustvu "manjine" kad živite u gradu i državi u kojoj ste, etnički, pripadnik većinskog naroda, nije baš jednostavno. Stoga je najbolje da krenem na starinski način, pričajući priču koja "otkucava" vreme, baš onako kako se, u Trogirskom porodilištu čula zvonjava zvona sa Katedrale majstora Radovana u vreme kada me je mama donela na svet...

I tu počinje priča o mom iskustvu manjine, kroz iskustvo mame i porodično sećanje, danas već post-sećanje... Roditelji se upoznaju u vreme II svetskog rata u Univerzitetskoj biblioteci, na kursu koji je držala Milica Prodanović. Univerziteti nisu radili, a tata, iako je već diplomirao prava – uleteo je na taj kurs i kao ljubitelj literature i kao levičar (Univerzitetska biblioteka je tokom okupacije uspela da odbrani dignitet profesije, o čemu veoma lepo govori Ivana Stefanović sećajući se oca Pavla, tada uposlenika Univerzitetske biblioteke). Vezuje ih Antologija Bogdana Popovića koju oboje znaju napamet, ali će se venčati tek 1950 godine, kada mama diplomira na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Nekomunisti, napuštaju Beograd i odlaze u Split gde oboje dobijaju posao, a zatim, 1953. u Trogir, gde će tata kao pravnik (tajnik) od Trogirskog brodogradilišta dobiti veći stan.

Trećeg februara popodne počinju jaki trudovi, i mama počinje da ječi. Babica – Ličanka, autoritativnim tonom koji mamu iznenađuje i zbunjuje, kaže: "Da nisi pisnula – nemoj da mi brukaš naciju!" I mama - ućuti... Sluša zvona sa zvonika na svaki puni sat – i kaže, da bez greške zna kada sam se rodila – u 8 sati uveče, zajedno sa zvonima, čulo se i moje kmečanje.

Ličanka je bila tu da pomogne i prihvati bebu. Mama nije obrukala naciju – babica odlično prepoznaje mamin beogradski akcent, a i ime Milica, dovoljno govori po sebi. Prezime čini mnoge zabune. Dragičevića ima na Braču, i tatu, koji upija akcente i odmah govori kako sredina govori, umeli su da pitaju «A zašto je oženio fureštu». Istovremeno, kako Dalmatinci ne prave baš razliku između č i ć, to sam ja, kao jedini član moje porodice – upisana kao Dragičević, i do dan-danas sam u oficijelnim dokumentima sa «č», ali se na svemu što radim potpisujem sa "ć". Skoro pa da mi je to – pseudonim! A to iskustvo promene prezimena – jeste tipično manjinsko iskustvo. Kolikim Mađarima su imena upisivana pogrešno, a o broju Slovenaca koji se u Srbiji pišu sa "ić", i da ne govorimo. Čak i na mojoj zgradi, u kojoj danas živim, piše da je reč o ulici Otona Župančića, a ne Župančiča... Mala, ali velika razlika.

Naravno, kao beba – vi nemate lična sećanja. Ali, sećate se priča koje su vezane za detinjstvo. Kako je tata svoju ličnu ćiriličnu pisaću mašinu morao da donese kući (a na poslu nije bilo nikakve pisaće mašine), jer su kolege to doživele kao provokaciju. No, tamo niko nije znao ćirilicu, ni kasnije, šezdesetih, u vreme našeg detinjstva, a nekmoli tada. A mama je često pričala, kako svakog drugog ili trećeg ponedeljka nije razumevala zašto je niko u Zbornici ne gleda, i ni jedan profesor ne razgovara sa njom. Okreću se glave, da bi, na njena uporna pitanja – šta se dešava, ipak neko prozborio: ne pravi se  nevešta – opet su potkupljene sudije učinile da Zvezda pobedi Hajduka...

A u sećanju je ostala i priča koju je mama uvek govorila suznim glasom, o dve seljanke (u nošnji koja se tada u svim selima još nosila) iz Dalmatinske zagore ljubile ruke, kad im je pokazala gde je apoteka... Naravno, ne zato, već zbog njenog beogradskog govora... Srpkinje iz Vrlike, čija su deca poginula u četnicima vojvode Đujića (a u četnike su otišli zato što je to bila prva vojska koja je stigla u selo da ih spašava od ustaša), zbunjene u velikom gradu, neželjene i tamo u selu, manjina unutar manjine – čule su jezik koji su imale retko priliku da čuju (tada je i radio retko postojao u seoskim domaćinstvima).

Komplikovana je to priča – Srbi, većinski narod Kraljevine Jugoslavije, postaje ne samo manjinski, već progonjeni narod Nezavisne države Hrvatske. Srbi u Hrvatskoj, jednim delom izuzetno obrazovani  (gradsko stanovništvo), a drugim nepismeni i izuzetno siromašni, postaju žrtve jednog režima i spašavaju se odlaskom u šumu. Oni koji su imali sreće da se bore na pobedničkoj strani – dobijaju sve privilegije. Oni čiji su dedovi i očevi bili na pogrešnoj strani, ostaju tu gde jesu, u bedi, isključeni i zaboravljeni – maštajući o «majci Srbiji», o Beogradu  - kao o nekim svetovima koji bi, čudesno, na prečac, izmenili njihove živote.

No u Splitu (u srednjoj ekonomskoj školi gde je radila mama), ali i u naselju brodogradilišta gde smo živeli – mi jesmo manjina... u svakom pogledu. Mama je jedina žena u tom naselju koja radi – i to još radi u Splitu i putuje svaki dan na posao. Njena najbolja drugarica, "beograđanka", Olga, dete ruskih emigranata, ne radi, jer je supruga direktora brodogradilišta. Nas čuvaju sve te mame – i mi najviše volimo Olgu, ali i mama Tonku, koja nam šije haljine i koja ima dva dečaka – blizanca – Erna i Maria, sa kojima idemo na plivanje na Šaldun, i Juganinu mamu koja je baš prema nama izuzetno bolećiva.

A onda – događaj koji menja sve: Vladimir Beara, splitski «vlaj» 1955. napušta Hajduk i odlazi za Zvezdu. Razmere te drame moji roditelji nisu mogli ni da shvate, a još manje da prihvate... Sa njima odjednom niko ne govori – svi im okreću leđa. Ako bi im neko nešto i rekao, to bi bila kritika – na vas Srbe se ne može računati, vi ste izdajice, ništa vam nije sveto, čak ni klub!

Mojim roditeljima ni jedan klub nije bio svet – pa čak ni Zvezda. I tada odlučuju da krenu u potragu za poslom (sa stanom) u Srbiji. Shvataju da će ostati "furešti", koji će, eto, biti krivi za sve što uradi bilo koji Srbin u Hrvatskoj.

Nedavno sam pročitala divan tekst, potvrdu te njihove priče: "Svatko na školskom igralištu imao je prezime iz slavne Ivićeve generacije, samo je vratar iz nekog razloga uvijek bio – Beara". (...) Džabe sve – Vladimir Beara u svom je Splitu bio tek glupi Vlaj koji je izdao Hajduk. (Dežulović 2014).

I tako, za Bearom, kreću oni nazad za Srbiju. No, u to vreme, nose se sa sobom i svoje "karakteristike" u zatvorenoj koverti. Direktorka škole, Danka, takođe Ličanka Srpkinja, saopštava mami – "Ne brini ništa, karakteristika sa kojom si došla je uništena. Napisala sam novu". Mama je pitala, šta je moglo da piše u toj sa kojom je došla jer je radila vredno u preduzeću za kože i gume (da bi izdržavala majku i brata (otac ubijen u prvom talasu nasilja na Čukarici u novembru 1944.) i vanredno studirala... "Pa samo toliko – da si politički nepouzdana i neproverena… S tom te preporukom niko ne bi primio da radiš u školi, ali ja sam baš htela da imam u školi Srpkinju iz Beograda. Žao mi je što idete".

I sad smo po prvi put – deo većine. Ali samo na prvi pogled. Jeste, mama i tata se zovu Milica i Dušan – ne može biti "srpskije". Ali ja u ulici, kad se nešto zabrinem, kažem deci: ajme meni! Nisan ja! I deca u ulici Otvoreno polje me gledaju čudno – a i ja njih ponekad ne razumem baš dobro – srećom, odmahuju glavom kad kažu Jok, bre! Pa je iz samog gesta sve jasno...

Sa 11 godina selimo se u Beograd. Nana pita: Hoćeš li friški mileram ili taze kajmak? I više ništa nije neobično: volim i friški mileram, i taze kajmak.

Milena Dragićević Šešić


Slučajan izbor priče

1997. Poslednji razred gimnazije. Čas razrednog starešine. Propitivanje o nacionalnoj pripadnosti.

Opširnije...

Ispričane priče

Pratite nas na

Pratite nas redovno na našoj Facebook strani

 

Pratite nas redovno na našem YouTube kanalu

Projekat podržala

Projekat je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija